Витални национални интерес

Једна од основних карактеристика Устава Босне и Херцеговине јесте „конститутивност Бошњака, Хрвата и Срба“, као један од темеља друштва и државе. У циљу провођења „одлуке о конститутивности“ потписан је Споразум о њиховом спровођењу (2002), којим су предвиђени механизми, поступци и процедуре за заштиту виталних националних интереса. Како нити једна активност домаћих политичара не може проћи без повлачења виталног националног интереса, обрадићемо институт виталног националног интереса.

Национални интерес, посебно витални национални интерес, питање је на које је тешко дати одређен и општеприхватљив одговор. Сваки национални интерес није витално питање, односно није сваки национални интерес таквог квалитета, статуса и значаја да би се могао сматрати виталним.

Уставом Босне и Херцеговине[1] и ентитета[2] забрањена је дискриминација по  било којем основу или статусу, па и по националној припадности или поријеклу. С обзиром, на сложен облик дружавног уређења, сувереност народа изражава се и остварује у међусобном прожимању грађанског и националног интереса. Ова нераздвојна повезаност остварује се у процесу одлучивања у оквиру институција политичког и уставноправног система.

Шта је витални национални интерес није дефинисано Уставом Босне и Херцеговине. Међутим, Уставом Републике Српске предвиђено да ће законодавну власт у Републици Српској вршити Народна скупштина и Вијеће народа.[3][4] Такође, дефинисан је и витални национални интерес конститутивних народа на сљедећи начин:

- остваривање права конститутивних народа да буду адекватно заступљени у

законодавним, извршним и правосудним органима власти;

- идентитет једног конститутивног народа;

- уставни амандмани;

- организација органа јавне власти;

- једнака права конститутивних народа у процесу доношења одлука;

- образовање, вјероисповест, језик, његовање културе, традиције и културно насљеђе;

- територијална организација;

- систем јавног информисања;

- и друга питања која би се третирала као питања од виталног националног интереса уколико тако сматра 2/3 једног од клубова делегата конститутивних народа у Вијећу народа.[5]

Овдје су појединачно набројане области које представљају витални национални интерес, уз навођење да су од виталног националног интереса и „друга питања која би се третирала као питања од виталног националног интереса уколико тако сматра 2/3 једног од клубова делегата конститутивних народа у Вијећу народа“. Овим је установљено право клубовима народа да свако питање законодавне надлежности могу третирати као повреду виталног националног интереса.

Заштита виталног националног интереса у Републици Српској остварује се у Вијећу народа.

Прописано је да се закони или други прописи или акти које изгласа Народна скупштина доставе и разматрају од стране Вијећа народа ако се исти односе на витални интерес утврђен Уставом Републике Српске.

Уколико више од једног предсједавајућег или потпредсједавајућег Вијећа народа сматра да закон спада у питања од виталног интереса закон ће бити уврштен на дневни ред Вијећа народа као питање од виталног интереса.

Ако само један предсједавајући или потредсједавајући тврди да закон спада у питања од виталног интереса двотрећинска већина одговарајућег клуба може прогласити да је ријеч о питању са листе виталних интереса.  Предсједавајући и потпредсједавајући морају донети одлуку у року од једне седмице.

Уколико већина сваког клуба који има делегате у Вијећу народа гласа за такве законе или друге прописе или акте, сматраће се да су они усвојени. Уколико се у Вијећу народа постигне сагласност о амандманима такав закон, пропис или акт се поново подноси Народној скупштини на одобравање. Ако сагласност није могућа у Вијећу народа или уколико се на приједлог амандмана не добије сагласност формираће се заједничка комисија од представника Народне скупштине и Вијећа народа. Заједничка комисија је састављена на паритетном основу и одлуке доноси консензусом. Заједничка комисија усаглашава текст закона.

 Уколико се текст закона усагласи закон се сматра усвојеним, док  у склучају да се не постигне сагласност, закон неће бити усвојен, те се исти враћа предлагачу на нови поступак. У том случају предлагач не може поново поднијети исти текст закона, прописа или акта.

У случају да 2/3 једног од клубова конститутивних народа у Вијећу народа одлучи да се закон, акт или пропис односи на витални интерес, закон ће разматрати Вијеће народа.

Уколико већина сваког клуба заступљеног у Вијећу народа гласа за тај закон, други пропис или акт, исти се сматра усвојеним. Уколико се Вијеће народа усагласи о амандманима, закон, пропис или акт се поново доставља на одобрење Народној скупштини.  У случају да заједничка комисија не постигне сагласност, питање се просљеђује Уставном суду Републике Српске да донесе коначну одлуку да ли се предметни закон односи на витални интерес једног од конститутивних народа. Вијеће за заштиту виталног интереса при Уставном суду Републике Српске одлучује о прихватљивости таквих случајева 2/3 већином у року од једне седмице, а у року од мјесец дана одлучује о меритуму случајева који се сматрају прихватљивим.  У случају да процедуру покрене 2/3 већина једног од клубова, потребан је глас најмање двојице судија да би суд одлучио да се ради о виталном интересу. Уколико Суд донесе позитивну одлуку о виталном интересу, тај закон се сматра неусвојеним, те се документ враћа предлагачу који треба покренути нову процедуру. У том случају предлагач не може поново доставити исти текст закона, прописа или акта.  У случају да Суд одлучи да се предметни закон не односи на витални интерес, сматра се да је закон усвојен / биће усвојен простом већином.

Уставни судови, уз сву сложеност и недореченост уставне материје о виталном националном интересу и његово уређење у актима ниже правне снаге, у својим актима морају обезбједити очување основних уставних принципа. Дугорочан и стабилан развој демократских односа и институција у Босни и Херцеговини немогуће је замислити без остваривања конститутивности сва три њена народа на цијелој територији, уз поштовање поштовање свих других права и слобода без дискриминације, мајоризације и нетолеранције.

Тепић Станко, МА

(CC BY-NC-ND)

---

[1] Члан 2 Устава Босне и Херцеговине.

[2] Члан 1, ст. 4 Устава Републике Српске (,,Службени гласник Републике Српске“, број 21/92 – пречишћени текст, 28/94, 8/96, 13/96, 15/96, 16/96, 21/96, 21/02, 26/02, 30/02, 31/02, 69/02, 31/03, 98/03, 115/05, 117/05).

[3] Члан 69, ст. 2 Устава Републике Српске.

[4] „Закони и други прописи које изгласа Народна скупштина, а који се тичу питања виталног националног интереса било којег од конститутивних народа ступају на снагу тек након усвајања у Вијећу народа“.

[5] Члан 70, ст. 4 Устава Републике Српске.