Одговорност радника за утврђени мањак

Једно од најчешћи кршења радничких права јесте када послодавац своје потраживање које произилази из утврђеног мањка незаконито обустави од плате или накнаде плате.

Законом  о раду[1] и Законом о облигационим односима[2] прописана је одговорност радника за штету проузрокавану послодавцу, како материјалну тако и нематеријалну, чија кривица мора бити утврђена.

Закон  о раду прописује да „Радник који на раду или у вези са радом намјерно или из крајње непажње причини материјалну штету послодавцу дужан је да ту штету надокнади.  Ако штету проузрокује више радника, сваки од њих одговара за дио штете коју је проузроковао, а ако се не може утврдити дио штете коју је проузроковао сваки поједини радник, сматра се да су сви подједнако одговорни и штету накнађују у једнаким дијеловима.  Ако је више радника проузроковало штету кривичним дјелом, за штету одговарају солидарно.“[3]

Да би послодавац намирио мањак који је утврдила пописна комисија формирана одлуком послодавца, он мора доказати да је радник намјерно или из крајње непажње причинио материјалну штету.

Намјерно причињена штета значи да су постојали воља и знање радника да чини штету, док крајња непажња представља грубу немарност (радник се понаша онако како се не би понашао просјечно пажљив радник). Радник не одговара за обичну непажњу. Само ако послодавац  докаже кривицу, радник ће одговарати за конкретну радњу којом је проузрочио штету.

Слично прописује и Закон о облигационим односима, да ко другоме проузрокује штету дужан је исту накнадити, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице.[4] Кривица постоји када је радник проузроковао штету намјерно или непажњом.[5] Из овог произлази да је кривица која мора бити доказана основни предуслов да би се неко могао теретити за накнаду штете.

Из закона, такође, произилази да се мора радити о штети на раду или о штети насталој у вези с радом. Штета на раду је она коју је радник починио послодавцу обављајући послове и радне задатке, а штета настала у вези с радом је она која је посљедица дјеловања радника, али не директно радећи послове на радном мјесту. То може бити у вези осигурања, заступања, представљања и слично.

Закон о раду дозвољава да послодавац може аутономним актом прописати износ накнаде штете. Овдје је ријеч само о износу штете, а не и поступку утврђивања радникове одговорности. Ради се о тзв. „паушалној штети“. Међутим, и у том случају треба раднику омогућити да оспорава висину те штете.[6]

Ако више радника почини штету послодавцу, сваки радник одговара за дио штете коју је проузроковао.  Ако се за сваког радника не може утврдити дио штете коју је узроковао, сматра се да су сви радници подједнако одговорни и штету надокнађују у једнаким износима. Ако је штета посљедица кривичног дјела више радника, они одговарају солидарно.[7]

У пракси се често догађа да послодавац без посебног поступка наплати од радника износ „штете“ због утврђеног мањка или да пријети отказом из разлога предвиђених у члану 179, ст. 1 Закона о раду или отказом због скривљеног понашања радинка.[8] Послодавац не може без воље радника или без правоснажне одлуке надлежног суда који је утврдио одговорност радника за пропуроковану штету наплатити утврђени мањак обустављањем плате или накнаде плате. [9]

У случају да послодавац обустави своје потраживање које произилази из утврђеног мањка радник има право да поднесе писани захтјев[10] послодавцу за заштиту плате или накнаде плате.[11] Поред обраћања послодавцу радник може да поднесе приједлог за мирно рјешавање радног спора надлежном органу[12] или тужбу надлежном суду[13] за заштиту свог права.[14] Такође, независно од претходно наведених поступака које је радник покренуо за заштиту свог права, радник се у року од мјесец дана од дана сазнања или три мјесеца од учињене повреде може обратити инспектору рада ради заштите плате.[15]

Према Закону о облигационим односима, радник одговара послодавцу за накнаду штете због повреде права на пословни углед и добар глас. Послодавац има право захтијевати да му радник надокнади штету ако је ријеч о угледу и добром гласу, части, твртки, пословној тајни и др.[16]

Да би покушали избјећи накнаду штете (уколико је утврђена одговорност радника) радници често послодавцу отказују уговоре о раду. Отказом уговора о раду радник се неослобађа одговорност за проузроковану штету, јер послодавац у року од три године од дана сазнања за штету и за лице које је штету учинило може поднијети тужбу за накнаду штете коју је проузроковао радник.[17]  У сваком случају потраживање послодавца према раднику застариће у року од пет година од када је штета настала.[18]

Из свега изнесеног произилази да послодавац има право на накнаду штете коју је проузроковао радик, под условом да је доказана кривица радника. У супротном, радник у случају незаконитих радњи послодавца има право на заштиту свога права. Уколико дође до спора радник има право да истиче процесне и материјалне приговоре. У поступку може истицати да ли је попис урађен у складу са Законом о рачуноводству и ревизији Републике Српске,[19] Правилником о начину и роковима вршења пописа и усклађивања књиговодственог стања са стварним стањем имовине и обавеза[20] те другим бројним прописима. У сваком случају послодавац својом вољом не може, нити смије обуставити плату или накнаду плате.

Пише: Станко Тепић, дипл. правник

---

[1] „Службени гласник Републике Српске“, бр. 01/16 и 66/18.

[2] "Службени лист СФРЈ", бр. 29/1978, 39/1985, 45/1989 - одлука УСЈ и 57/1989 и "Службени  гласник Републике Српске", бр. 17/1993, 3/1996, 37/2001 - др. закон, 39/2003 и 74/2004.

[3] Члан 142 Закона о раду.

[4] Члан 154, ст. 2 Закона о облигационим односима.

[5] Члан 158 Закона о облигационим односима.

[6] Члан 143, ст. 1 Закона о раду.

[7] Члан 142, ст. 2 и 3 Закона о раду.

[8] Члан 179, ст. 2. Закона о раду.

[9] Члан 136 Закона о раду.

[10] Захтјев се може поднијети у року од 30 дана од дана сазнања или три мјесеца од дана учињене повреде.

[11] Члан 200 Закона о раду.

[12] У року од од 30 дана од дана сазнања или три мјесеца од дана учињене повреде.

[13] Ова тужба се може поднијети најкасније у року од шест мјесеци од дана сазнања за повреду права или учињене повреде.

[14] Члан 201, ст. 1 Закона о раду.

[15] Члан 202 Закона о раду.

[16] Члан 198 Закона о раду.

[17] Члан 376, ст. 1 Закона о облигационим односима.

[18] Члан 376, ст. 2 Закона о облигационим односиам.

[19] „Службени гласник Републике Српске“, број: 94/15.

[20] „Службени гласник Републике Српске", бр. 45/16.