Уговор о доживотном издржавању

Уговор о доживотном издржавању је све чашћи начин стицања имовине. Путем овог уговора давалац издржавања најчешће добија стан или кућу, на коју након закључења уговора законски насљедници немају право. Иако ови насљедници често покрећу тужбу којом оспоравају ваљаност ових уговора, на суду их је скоро немогуће оборити.

У наставку текста видјећемо шта је уговор о доживотном издржавању, форму закључења, битне састојке, раскид уговора и друге елементе.

Уговор о доживотном издржавању је двострано обавезан угвор у коме се једна страна (прималац издржавања) обавезује да пренесе на даваоца издржавања власништво на одређеним стварима или којим другим правима, док је најчешћа обавеза даваоца издржавања да примаоца издржавања издржава и брине о њему до краја живота његовог живота и да га послоје смрти сахрани.[1] Обавезе даваоца издржавања стране одређују у складу са анатомијом воље.

Издржавање, према склопљеном уговору, најчешће подразумијева осигуравање старије особе храном, лијековима, обућом и одјећом, чишћење и одржавање домаћинства те пружање медицинске помоћи и друге његе тој особи. Неријетко издржавање подразумијева да особе које склопе уговор морају живјети заједно до смрти примаоца издржавања, мада постоје и старије особе које не желе заједнички живот.

Уговор о доживотном издржавању је строго формалан уговор јер је за његову пуноважност потребна нотарска обрада.[2] Нотарска обрада уговора потребна је у свим правним пословима чији је предмет пренос или стицање својине или других стварних права на некретнинама.[3]

Као што је речено на врата нотара све чешће куцају странке које желе склопити уговоре о доживотном издржавању.  Као уговорне стране често је јављају  особе које нису у крвном сродству, некад старци потписују уговоре са сестрићима/сестричнама и братићима/братичнама, док има и случајева у којима родитељи желе оставити имовину само једном дјетету.

Битно за уговор о доживотно издржавању јест могућност његове публикације и упознавање јавности са истим. Давалац издржавања своје  право које произилази из уговора може уписати у јавну евиденцију непокретности.[4] Једно од основни начела јавне евиденције је начело уписа, којим се стичу, преносе, престају и ограничавају права на некретнинама[5]. Ограничење на некретнини уписаће се у теретни лист „В“ земљишнокњижног тијела.

Прије склапања уговора, нотари увијек траже налаз и мишљење психијатра како би се увјерили да старија особа није дементна те да не постоје никакве скривене намјере потписника уговора.

Уколико је приликом смрти прималац издржавања оставио дугове према трећим лицима, он за тај дуг неће одговарати осим ако није уговорено другачије.[6]

Након што су почели извршење уговра уговорене стране могу споразумно раскинути уговор о доживотном издржавању. Такође, ако према  уговору о доживотном издржавању уговарачи живе заједно, па се њихови односи толико поремети да заједнички живот постане неподношљив, свака страна може тражити од суда раскид уговора. Иако се улавном поштују одредбе уговора, стране у уговорном односу могу да раскину уговор уколико друга страна не извршава своје обавезе. У случају да дође  до раскида уговора свака страна има право да од друге стране тражи накнаду која јој припада према општим правилима имовинског права.[7][8]

Уговор о доживотном издржавању био би ништав уколико се као давалац издржавања јавља физичко или правно лице које се у оквиру свог занимања, односно дјелатности стара о примаоцу издржавања (медицинско особље, болнице, различите агенције и слично), ако претходно за уговор није  добијена сагласност надлежног органа старатељства.[9]

У случају да су се послије закључења уговора прилике толико промијениле да је његово испуњење постало знатно отежано, суд ће на захтјев једне или друге стране њихове односе изнова уредити или их раскинути, водећи рачуна о свим околностима.[10] Суд може право примаоца издржавања пренијети у доживотну новчану ренту, ако то одговара објема странама.[11]

Често питање код уговора о доживотном издржавању јесте шта ако даваоц издржавања умре. У овом случају обавезе даваоца издржавања прелазе на његовог супружника и његове потомке који су позвани на насљеђе, ако на то пристану. У случају да они не пристану на продужење уговора о доживотном издржавању, уговор се раскида и они немају право да траже накнаду за раније дато издржавање. Ако супружник и потомци издржаваоца нису у стању да преузму уговорне обавезе, имају право да траже накнаду од примаоца издржавања. Суд ће ову накнаду одредити по слободној оцјени, узимајући при томе у обзир имовинске прилике примаоца издржавања и лица која су била овлашћена на продужење уговора о доживотном издржавању.[12]

---

[1] Члан 139, ст. 1 Закона о насљеђивању "Службени гласник Републике Српске", бр. 1/09, 55/09  и 91/16.

[2] Члан 139, ст. 2 Закона о насљеђивању.

[3] Члан 68, ст. 1 Закона о нотарима, "Службени гласник Републике Српске", бр. 86/04, 2/05, 74/05, 76/05 - испр., 91/06, 37/07, 74/07 - одлука УС, 50/10, 78/11, 20/14, 68/17 и 113/18 – одлука УС)

[4] Члан 140 Закона о насљеђивању.

[5] Члан 54, ст. 1 Закона о премјеру и катастру непокретности Републике Српске, „Службени гласник Републике Српске", бр.6/12.

[6] Члан 141 Закона о насљеђивању.

[7] Члан 142 Закона о насљеђивању.

[8] Члан 132 Закона о облигационим односима, „Службени  лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 - одлука УСЈ и 57/89 и "Службени гласник Републике Српске", бр. 17/93, 3/96, 37/201, 39/03 и 74/04.

[9] Члан 144 Закона о нсаљеђивању.

[10] Члан 133,  ст. 1 Закона о облигационим односима.

[11] Члан 143 Закона о насљеђивању.

[12] Члан 145 Закона о насљеђивању.

Одговорност радника за утврђени мањак

Једно од најчешћи кршења радничких права јесте када послодавац своје потраживање које произилази из утврђеног мањка незаконито обустави од плате или накнаде плате.

Законом  о раду[1] и Законом о облигационим односима[2] прописана је одговорност радника за штету проузрокавану послодавцу, како материјалну тако и нематеријалну, чија кривица мора бити утврђена.

Закон  о раду прописује да „Радник који на раду или у вези са радом намјерно или из крајње непажње причини материјалну штету послодавцу дужан је да ту штету надокнади.  Ако штету проузрокује више радника, сваки од њих одговара за дио штете коју је проузроковао, а ако се не може утврдити дио штете коју је проузроковао сваки поједини радник, сматра се да су сви подједнако одговорни и штету накнађују у једнаким дијеловима.  Ако је више радника проузроковало штету кривичним дјелом, за штету одговарају солидарно.“[3]

Да би послодавац намирио мањак који је утврдила пописна комисија формирана одлуком послодавца, он мора доказати да је радник намјерно или из крајње непажње причинио материјалну штету.

Намјерно причињена штета значи да су постојали воља и знање радника да чини штету, док крајња непажња представља грубу немарност (радник се понаша онако како се не би понашао просјечно пажљив радник). Радник не одговара за обичну непажњу. Само ако послодавац  докаже кривицу, радник ће одговарати за конкретну радњу којом је проузрочио штету.

Слично прописује и Закон о облигационим односима, да ко другоме проузрокује штету дужан је исту накнадити, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице.[4] Кривица постоји када је радник проузроковао штету намјерно или непажњом.[5] Из овог произлази да је кривица која мора бити доказана основни предуслов да би се неко могао теретити за накнаду штете.

Из закона, такође, произилази да се мора радити о штети на раду или о штети насталој у вези с радом. Штета на раду је она коју је радник починио послодавцу обављајући послове и радне задатке, а штета настала у вези с радом је она која је посљедица дјеловања радника, али не директно радећи послове на радном мјесту. То може бити у вези осигурања, заступања, представљања и слично.

Закон о раду дозвољава да послодавац може аутономним актом прописати износ накнаде штете. Овдје је ријеч само о износу штете, а не и поступку утврђивања радникове одговорности. Ради се о тзв. „паушалној штети“. Међутим, и у том случају треба раднику омогућити да оспорава висину те штете.[6]

Ако више радника почини штету послодавцу, сваки радник одговара за дио штете коју је проузроковао.  Ако се за сваког радника не може утврдити дио штете коју је узроковао, сматра се да су сви радници подједнако одговорни и штету надокнађују у једнаким износима. Ако је штета посљедица кривичног дјела више радника, они одговарају солидарно.[7]

У пракси се често догађа да послодавац без посебног поступка наплати од радника износ „штете“ због утврђеног мањка или да пријети отказом из разлога предвиђених у члану 179, ст. 1 Закона о раду или отказом због скривљеног понашања радинка.[8] Послодавац не може без воље радника или без правоснажне одлуке надлежног суда који је утврдио одговорност радника за пропуроковану штету наплатити утврђени мањак обустављањем плате или накнаде плате. [9]

У случају да послодавац обустави своје потраживање које произилази из утврђеног мањка радник има право да поднесе писани захтјев[10] послодавцу за заштиту плате или накнаде плате.[11] Поред обраћања послодавцу радник може да поднесе приједлог за мирно рјешавање радног спора надлежном органу[12] или тужбу надлежном суду[13] за заштиту свог права.[14] Такође, независно од претходно наведених поступака које је радник покренуо за заштиту свог права, радник се у року од мјесец дана од дана сазнања или три мјесеца од учињене повреде може обратити инспектору рада ради заштите плате.[15]

Према Закону о облигационим односима, радник одговара послодавцу за накнаду штете због повреде права на пословни углед и добар глас. Послодавац има право захтијевати да му радник надокнади штету ако је ријеч о угледу и добром гласу, части, твртки, пословној тајни и др.[16]

Да би покушали избјећи накнаду штете (уколико је утврђена одговорност радника) радници често послодавцу отказују уговоре о раду. Отказом уговора о раду радник се неослобађа одговорност за проузроковану штету, јер послодавац у року од три године од дана сазнања за штету и за лице које је штету учинило може поднијети тужбу за накнаду штете коју је проузроковао радник.[17]  У сваком случају потраживање послодавца према раднику застариће у року од пет година од када је штета настала.[18]

Из свега изнесеног произилази да послодавац има право на накнаду штете коју је проузроковао радик, под условом да је доказана кривица радника. У супротном, радник у случају незаконитих радњи послодавца има право на заштиту свога права. Уколико дође до спора радник има право да истиче процесне и материјалне приговоре. У поступку може истицати да ли је попис урађен у складу са Законом о рачуноводству и ревизији Републике Српске,[19] Правилником о начину и роковима вршења пописа и усклађивања књиговодственог стања са стварним стањем имовине и обавеза[20] те другим бројним прописима. У сваком случају послодавац својом вољом не може, нити смије обуставити плату или накнаду плате.

Пише: Станко Тепић, дипл. правник

---

[1] „Службени гласник Републике Српске“, бр. 01/16 и 66/18.

[2] "Службени лист СФРЈ", бр. 29/1978, 39/1985, 45/1989 - одлука УСЈ и 57/1989 и "Службени  гласник Републике Српске", бр. 17/1993, 3/1996, 37/2001 - др. закон, 39/2003 и 74/2004.

[3] Члан 142 Закона о раду.

[4] Члан 154, ст. 2 Закона о облигационим односима.

[5] Члан 158 Закона о облигационим односима.

[6] Члан 143, ст. 1 Закона о раду.

[7] Члан 142, ст. 2 и 3 Закона о раду.

[8] Члан 179, ст. 2. Закона о раду.

[9] Члан 136 Закона о раду.

[10] Захтјев се може поднијети у року од 30 дана од дана сазнања или три мјесеца од дана учињене повреде.

[11] Члан 200 Закона о раду.

[12] У року од од 30 дана од дана сазнања или три мјесеца од дана учињене повреде.

[13] Ова тужба се може поднијети најкасније у року од шест мјесеци од дана сазнања за повреду права или учињене повреде.

[14] Члан 201, ст. 1 Закона о раду.

[15] Члан 202 Закона о раду.

[16] Члан 198 Закона о раду.

[17] Члан 376, ст. 1 Закона о облигационим односима.

[18] Члан 376, ст. 2 Закона о облигационим односиам.

[19] „Службени гласник Републике Српске“, број: 94/15.

[20] „Службени гласник Републике Српске", бр. 45/16.