Престанак радног односа за вријеме трудноће и послије порођаја

           Нема љепше вијести, него када сазнате да сте у другом стање, с једне стране, док постоји бојазн шта и како даље, с друге стране.

         Заштита материнства је једно од најосјетљивијих подручија на којима почивају темељи сваког друштва.  Заштита жена за вријеме трудноће и послије порођаја потврђена је униврзалним међународним стандардима, због штетних посљедица које ризик од отказа може имати на здравље трудница и породиља. Они што је најбитније у друштву попут нашег јесте да се посвети посебна пажња овој категорији и да се подстакне наталитете, кроз спречавање отказа (абортус како би се сачувало запослење).

          Планирање породице често се одлаже због страха од губитка посла, иако Закон о раду [1] декларативно подржава материнство, послодавци ове одредбе најчешће крше.

          Закон прописује да се уговор о раду  по правилу закључује на неодређено вријеме, а изузетно и на одређено[2]. Ова могућност да се уговор о раду закључи на  неодређено или одређено вријеме доводи до различите заштите трудница и породиља. Овдје првенствено морам нагласити, да ниједан уговор не пружа потпуну заштити, јер послодавци законске одредбе најчешће свијесно заобилазе. Најчешће то раде да са трудницама или породиљама које су закључиле уговор о раду на неодређено вријеме потпише споразумни раскид уговора о раду, а дешава се да се отказ даје због наводне теже повреде радне обавезе или повреде радне дисциплине. Због  увијерења „требаће он мени“ жене којима је отказан уговор о раду избјегавају да траже заштиту судским путем, иако имају предуслове за успијех у парници.

          Трудноћа или породиљско одсуство не могу бити оправдан разлог за отказ уговора о раду. Ово произилази из одредбе Закона о раду која прописује да послодавац не може одбити да прими у радни однос жену због тога што је трудна, нити јој може отказати уговор о раду због трудноће или због тога што жена користи породиљско одсуство, одсуство са рада радни његе дјетета или одсуство са рада ради посебне његе дјетета (забрањени отказни разлози).[3][4] Изузетно на основу налаза и препоруке надлежног доктора медицине жена за вријеме трудноће и док доји дијете може бити привремено распоређена на друго радно мјесто. У случају да послодавац није у могућности да жени обезбиједи адекватно друго радно мјесто, жена има право на одсуство  уз накнаду плате, која не може бити мања од накнаде коју би жена остваривала да је остала да ради. Као што је речено послодавци најчешће  избјегавају да у образложењу наведу ове разлоге, међутим, у случају да послодавац ипак откаже уговор због неког од ових разлога, било би ријеч о незаконитом отказу.

          Поставља се питање какву заштиту имају труднице и породиље које су закључиле уговор у раду на одређено вријеме. За разлику од радног законодавства Србије, Црне Горе и Хрватске, Закон о раду Републике Српске  не садржи одредбу која би прописала да се запосленој за вријеме трудноће, породиљског одсуства, одсуства са рада ради његе дјетета и одсуства са рада ради посебне његе дјетета (са сметњама у развоју) која је засновала радни однос на одређено вријеме, радни однос продужава до истека коришћења права на одсуство .[5]

          Из изнесеног произилази да ако сте засновали радни однос на одређено и током трудноће или одсуства након порођаја, истекне рок на који сте закључили уговор о раду, послодавац није у обавези да вам га продужи. Након истека овог рока, своја права остварујете искључиво код Завода за запошљавање.

          У случају да сумњате да је током трудноће или након порођаја, неко од права које Вам гарантују закони повређено, а послодавац искључује могућност договора, можете у року од три мјесеца да поднесете приједлог за мирно рјешавање радног спор. Такође, у року од шест мјесеци  од дана сазнања за повреду права или од дана учињене повреде, можете покренути и радни спор против послодавца.

Тепић Станко, дипломирани правник

https://tepicstanko.blogspot.com/2018/11/blog-post.html

[1] „Службени гласник Републике Српске“ број 01/16.

[2] Члан 33. Закона о раду.

[3] Члан 105. Закона о раду.

[4] Члан 183. ст. 1. Закона о раду

[5] Члан 108. ст. 4. Закона о раду Црне Горе, („“Службеном листу ЦГ„, бр. 49/2008, 26/2009, 59/2011 и 66/2012)

Извршење на покретним стварима

Свакодневно постајемо свједоци, али и директни учесници извршења на покретним стварима које су у својини извршеника, а  спроводи се ради намирења новчаног потраживања тражиоца извршења.  Због обимности указаћемо само на покретање извршења и изузимање од извршења, што је и најбитније за извршеника.

Извршење на покретним стварима се спроводи предузимањем одређених радњи у поступку извршења које имају за циљ да се покретне ствари заплијене, одузму од извршеника и продају  у циљу уновчења да би се из суме остварене њиховом продајом немирило извршно потраживање тражиоца извршења.

Тражилац извршења подноси приједлог за извршење стварно и мјесно надлежном суду за спровођење извршења. Мјесно надлежан  суд на чијем подручју се налазе покретне ствари извршеника, као и у случају када се извршење покреће по службеној дужности.[1] Овдје постоји разлика у поступку спровођења извршења зависно од тога да ли је тражиоцу извршења познато гдје се налазе ствари које треба да буду предмет извршења. У случају да није познато гдје се налазе покретне ствари, он може приједлог за извршење  поднијети суду на чијем се подручју налази пребивалиште, односно боравиште извршеника, без означавања мјеста гдје се налазе извршеникове ствари. [2]

ЗИП је изричито предвидио које покретне ствари не могу бити предмет извршења. Од извршења су изузети:[3]
1) предмети који су неопходно потребни извршенику и члановима његове породице за задовољавање свакодневних потреба,
2) храна и огрев за потребе извршеника и чланова његовог домаћинства за три мјесеца,
3) готов новац извршеника по основи потраживања која су изузета или ограничена од извршења, те готов новац извршеника који има стална мјесечна примања до мјесечног износа који је по закону изузет од извршења, пропорционално времену до идућег примања,
4) медаље, ратне споменице и друго ордење и признања, вјенчани прстен, лична писма, рукописи и други лични списи извршеника, породичне фотографије, личне и породичне исправе и породични портрети.
5) поштанска пошиљка или поштанска новчана дознака упућена извршенику имајући у виду право на приватност пошиљке не може бити предмет извршења прије уручења, у супротном преставља кивично дјело за које је према Кривичном закону предвиђена новчана казна или казна затвора до шест мјесеци.
Одредбе о изузимању од извршења, не односе се на извршење ради остварења новчаних потраживања обезбијеђених уговорним заложним правом на покретним стварима.

Радње којима се спроводи извршење на покретним стварима су: запљена, процјена, продаја и намирење тражиоца извршења.[4]

---

[1] Члан 114. Закона о извршном поступку РС ("Службени гласник РС", бр. 59/2003, 85/2003, 64/2005, 118/2007, 29/2010, 57/2012, 67/2013, 98/2014, 5/2017 - одлука УС i "Службени гласник БиХ", бр. 47/2018 – рјешење УС БиХ)

[2] Члан 115. ЗИП-а.

[3] Члан 117. ЗИП-а.

[4] Члан 118. ЗИП-а.

Предуговор и уговор о купопродаји непокретности

Уговор је сагласност воља двију или више уговорних страна. Према одредби члана 26. Закона о облигационим односима Републике Српске (у даљем тексту: ЗОО) уговор је закључен кад су се уговорне стране сагласиле о битним састојцима уговора. За настанак и правна дејства уговора неопходно је испуњење одређених услова који се тичу способности уговарања, сагласности воља, предмета и основа, али често и форме уговора. Зависно од озбиљности уговора и уговарача, сам процес уговарања се може састојати из неколико фаза: преговори, предуговор и на крају закључење уговора. Иако све ове фазе нису обавезне, код неких уговора, као што је, на пример, уговор о купопродаји непокретности, у пракси се за њима усталила потреба.

ФАЗЕ У ПРОЦЕСУ УГОВАРАЊА

Фаза I – Преговори.  Уговори се могу закључити једноставним сусретом понуде и тражње, међутим за неке уговоре потребно је предходно преговарање да се уреде уговорни односи. Што се самих преговора тиче, они не представљају већи проблем у пракси, с обзиром да се могу, углавном без последица, завршити или успешно - преласком на следећу фазу или пак неуспешно - када долази до одустанка од правног посла. Дакле, правило је да „Преговори који претходе закључењу уговора не обавезују и свака их страна може прекинути кад год хоће“ (члан 30. став 1. ЗОО). Међутим, чак и овде може доћи до примене института накнаде штете уколико се установи да је једна страна ушла у преговоре без стварне намере да закључи уговор (члан 30. став 2. ЗОО) и тиме проузроковала штету другој страни или је водила преговоре у намери да закључи уговор, па одустане од те намере без основаног разлога и тиме другој страни проузрокује штету (члан 30. став 3. ЗОО). Дакле, с обзиром да у стадијуму преговора није простигнута сагласност око битних елемената уговора, сами преговори не обавезују и не могу принудити на закључење уговора, али могу принудити на накнаду штете уколико је настала за једну страну због тога што друга страна није имала намеру закључења уговора или је од те намере неосновано одустала.

Пример. Лице А и лице Б се опкладе да се кућа ван града лица А може продати у року од мјесец дана и у новинама огласе продају. Лице Ц се, као заинтересовани купац, јави на оглас и договори са лицем А састанак како би преговарали о купопродаји. Лице Ц је спремно да у кратком року купи кућу, али лице А одустане од даљих преговора. Међутим, лице Ц је због ових преговора имало одређене трошкове: трошкове горива за пут до куће и назад и изгубљену зараду за један радни дан јер је због преговора морао одсуствовати са посла. Дакле, лице Ц је имало стварне трошкове а лице А није имало стварну намеру да преговори успеју нити да се закључи уговор о купопродаји. У том случају, лице Ц може тужбом захтевати накнаду штете коју је претрпео због недостатка стварне намере лица А да прода викендицу.

Када се процес преговора успешно оконча, може се прећи на следећу фазу, закључење предуговора или самог уговора.

Фаза II – Предуговор. Као што је речено, озбиљнији уговори захтевају и пролазак кроз фазу закључења предуговора.

Предуговор такође представља сагласност воља уговорних страна. Међутим, предуговор не значи закључење главног уговора већ сагласност страна о преузимању обавезе да се у одређеном року закључи главни уговор. До закључења предуговора долази најчешће у оним ситуацијама када из неког разлога нису исуњени сви услови за закључење главног уговора.

Битна карактеристика предуговора је да мора садржати све битне елементе главног уговора. Такође, форма предуговора следи форму уговора, те уколико се за главни уговор захтева посебна форма, иста форма мора бити испоштована и приликом закључења предуговора: „Прописи о форми главног уговора важе и за предуговор, ако је прописана форма услов пуноважности уговора“ (члан 45. став 2. ЗОО) .

ЗАКЉУЧЕЊЕ ПРЕДУГОВОРА ОБАВЕЗУЈЕ НА ЗАКЉУЧЕЊЕ ГЛАВНОГ УГОВОРА

Предуговор, за разлику од преговора,  обавезује стране на закључење главног уговора - правило пацта сунт серванда (уговор је закон за стране, које су дужне да своје обавезе испуњавају на начин одређен уговором и које су одговорне су за испуњење својих обавеза). Међутим, само изузетно је могуће да, уколико се након закључења предуговора околности толико измене да сам предуговор не би био закључен да су околности као такве постојале у тренутку његовог закључења а које се нису могле предвидети, неће постојати обавеза закључења главног уговора – клаузула ребус сиц стантибус (промењене околности).

Предуговор је, иако му име каже другачије, заправо уговор. Стране се тим уговором обавезују на закључење (главног) уговора. Дакле, уговорна обавеза уговорних страна је закључење уговора а не предаја ствари и исплата цене као код главног уговора. Управо ова обавеза закључења уговора штити савесну страну од одустанка друге стране.

РОК ЗА ЗАКЉУЧЕЊЕ ГЛАВНОГ УГОВОРА И СУДСКА ПРЕСУДА

Закон предвиђа да се закључење главног уговора може тражити у року од 6 месеци од истека рока који је предвиђен за закључење главног уговора односно, уколико такав рок није предвиђен, у року од 6 месеци од када је главни уговор требало закључити, имајући у виду природу правног посла и околности конкретног случаја. Уколико се догоди да нека страна не жели да приступи закључењу главног уговора у предвиђеном року, друга страна је може, подношењем тужбе суду, принудити на закључење тог уговора. Тада ће суд донети пресуду којом ће се тужени обавезати на закључење главног уговора у одређеном року, односно уколико у том року не дође до закључења главног уговора, сама пресуда ће заменити главни уговор и као таква ће представљати ваљан основ за укњижбу права својине. Како би требало да изрека пресуде садржи све битне састојке главног уговора, затим обавезивање туженог да уговор закључи у одређеном року и констатацију да ће се у случају непоступања по налогу суда, главни уговор сматрати закљученим даном правноснажности пресуде као и да пресуда може бити основ за укњижбу права својине на непокретности, тужбени захтев тужиоца мора бити постављен у складу са наведеним.

Ово је управо и један од разлога зашто предуговор мора да садржи све елементе главног уговора. Дакле, предуговор мора бити, како садржински, тако и формално, перфектан (тако на пример, уговор о купопродаји непокретности мора да садржи битне елементе - предмет и цену али и да испуни форму - писмена форма са потписима уговарача овереним код суда).

Такође, оно што је важно напоменути јесте и то да се износ дат на име капаре приликом закључења предуговора неће сматрати капаром (иако су га странке тако именовале) уколико не дође до закључења главног уговора или уколико предуговор не испуњава захтеве прописане форме, већ се има сматрати само давањем дела купопродајне цене и може се тражити повраћај датог по правилима стицања без основа и то у једноструком износу, а не као капара у двоструком. Наведено је из разлога што се капара даје приликом закључења уговора као средство обезбеђења извршења тог уговора, те самим тим, „ако уговор није настао, онда се извршена исплата не може сматрати капаром, јер капара је акцесорна и не може постојати без уговора. Отуда се извршена исплата једино може узети као исплата будућег аванса, а како до уговора није дошло основ за исплату се није остварио, па је тужени дужан да примљени износ врати“ (Из одлуке ВСС, Рев. 4347/02 од 13.11.2002. године).

ПРОБЛЕМИ У ПРАКСИ

Најчешћи проблем који се у пракси појављује је код купопродаје непокретности посредством агенција. Наиме, агенције најчешће не упозоравају уговорне стране на обавезност овере предуговора о купопродаји непокретности, те такав (пред)уговор остаје без правног дејства. Дакле, нарочито је важно обратити пажњу на то да предуговор о купопродаји непокретности мора бити сачињен у писменој форми са потписима уговарача овереним пред судом и да мора да садржи све битне елементе уговора о купопродаји непокретности, и на наведено скренути пажњу агенцијама.

Тепић Станко, дипломирани правник